Wednesday, 15 January 2020 13:58

Moja priča iz Japana Featured

Written by
Rate this item
(1 Vote)

Pre odlaska u Japan, bio sam donekle upoznat sa japanskom kulturom i odnosu koji je Japan imao prema bejzbolu kao sportu. Sama činjenica da ću biti u mogućnosti da to vidim i iskusim iz prve ruke, i samim tim uporedim dve zemlje u sportu koji volim, bila je neverovatna.

Bejzbolom sam počeo relativno kasno da se bavim a okidač toga je bila prva bejzbol utakmica koju sam gledao na tv-u. U pitanju je bila finalna utakmica little league world series 2010. godine kada je Japan prvi put osvojio titulu.

Kada sam dobio stipendiju, izabrao sam da godinu dana provedem u Hirošimi, gradu poznatom po ogromnoj ljubavi prema bejzbolu. Čim sam prvi put kročio na teren univerziteta bio sam iznenađen brojem budućih saigrača. U jednoj ekipi je bilo više igrača nego u celoj Srbiji. Videvši koliko naporno i vredno treniraju, kao i to koliko su iskusni, obuzela me je trema kakvu nikada do tada nisam osetio. Ispostaviće se, kasnije, da uopšte nije bilo razloga za tim. Prvih mesec dana treniranja je bilo jako naporno. Sama količina treninga je za mene, u tom trenutku, bila prevelika. U Srbiji smo imali po 2 treninga nedeljno u trajanju od 2-3 sata, dok sam u Japanu imao 6 treninga nedeljno po 4-5 sati. Iako sam znao da nisam dovoljno iskusan igrač, saigrači su mi pomagali, objašnjavali i ispravljali moje greške, sa dosta strpljenja. Kada sam video da na terenu svi pomažu jedni drugima da postanu bolji igrači, osetio sam nešto što do tada nisam osetio na treningu. Osetio sam se kao da pripadam, tu, sa njima, baš na tom terenu. U početku nisu bili samo treninzi problem, već i sama komunikacija sa njima. Ja nisam bio previše siguran u svoje znanje japanskog jezika, dok oni nisu govorili engleski. Ova čuvena jezička barijera se srušila nakon prvog izlaska na piće. Kako bi mi poželeli dobrodošlicu, organizovali su izlazak sa svim trećacima i četvrtacima.

Nakon nekog vremena, navikao sam se na režim treniranja i potpuno uklopio u ekipu. Treninzi su se činili krajnje jednostavnim. Prvo bismo se zagrevali pola sata, zatim bismo vežbali napad. Trening napda (udaranja) smo radili po principu grupa. Bili smo podeljeni u 3 grupe tako da dok prva grupa udara, ostali su u odbrani ili na mestu trkača. Kada svi završe sa udaranjem radili smo odbranu po pozicijama (kečeri sa pičerima, infilderi i autfilderi odvojeno). Na kraju treninga smo uvek imali neku vrstu kondicionog treninga posle čega bismo se istezali bar 20 minuta. Kada se trening završi, sređivali smo kompletnu opremu (kečeri peru svoju opremu posle svakog treninga dok infilderi brišu svaku lopticu kako bi uklonili tragove zemlje) i ravnali teren. Na samom kraju, imali bismo sastanak na kome svako iznosi šta je bilo dobro a šta ne na ovom treningu. Naravno, posle treninga išli bismo na večeru nakon koje bi opet usledio odlazak na teren i samostalan trening do kasno u noć.

Ekipa univerziteta u Hirošimi (Hirodai) je, svake godine u februaru, imala pripreme na udaljenom mestu Ikinađima. Pripreme su trajale nedelju dana sa po 2 treninga dnevno i 2 doubleheader-a na kraju nedelje. Tokom ovih priprema uspeo sam da produbim prijateljstvo sa saigračima. Nažlost, pošto sam bio student na razmeni u trajanju od godinu dana i jedan od najslabijih igrača u timu, mogao sam da igram samo prijateljske utakmice. Međutim, sama činjenica da treniram u tako dobrom okruženju mi je bila dovoljna uteha.

Pošto u Srbiji treniram decu koja su zainteresovana za bejzbol, hteo sam da iskoristim priliku dok sam u Japanu da vidim i naučim kako oni rade sa njihovom decom. Preko host family organizacije sam stupio u kontakt sa izuzetnom Jošikava porodicom koju su bili voljni da me jednom mesečno prime kod njih. Tokom ovih poseta naišao sam na Saeki tim iz Hirošime, koji je radio sa decom do 14. godina. Kada sam prvi put otišao na njihov trening bio sam zaprepašćen činjenicom da zapravo imaju 3 terena na jednom mestu. Imali su 3 tima koji su podeljeni po godištima. Najmlađi tim je bio od 5 do 9 godina (ジュニーア- junior) od 9 do 11 godina (メージャー – major) i od 11 do 14 godina (シニーア – senior)?. Imao sam priliku da treniram sa njima ali i da pomažem njihovim trenerima oko treninga. Ključna stvar koju sam primetio je ogromno poštovanje koje deca imaju prema trenerima. Kada trener zaustavi vežbu kako bi objasnio nešto nekom pojedincu, svi iz ekipe skidaju kačket i okreću se prema treneru i pomno slušaju objašnjenje. Ukoliko nešto dodatno nisu razumeli odmah dižu ruke i sami pitaju, a kada trener završi sa objašnjavanjem sva deca mu se u glas zahvale i nastavljaju trening. Deca su jako talentovana i jako lepo vaspitana tako da je bilo uživanje, ali i privilegija raditi sa njima. Tokom ovih godinu dana, stekao sam mnoga poznanstva i dobre prijatelje, a sve nas je zajedno spajala ljubav prema bejzbolu. Razgovorom sa ostalim trenerima i menadzerima iz Saeki tima saznao sam da oni imaju uglavnom 3 treninga nedeljno, s tim što je jedan trening, preko nedelje, 2 sata na kom uglavnom rade kondiciju i udaranje, a ostali treninzi su vikendom od 9 ujutru do 17 časova popodne sa jednom jednočasovnom pauzom za ručak u 12 časova. Tokom ove pauze sva deca i svi treneri jedu zajedno pričajući o raznim stvarima vezanim ne samo za bejzbol već i za obrazovanje i pojedinačnim napretkom svakog od deteta u školi.

Kao što sam rekao, Hirošima je jedan od gradova u kome je bejzbol jako popularan sport, a profesionalni tim iz Hirošime je Toyo Carp. Karte za njihove utakmice je jako teško nabaviti zato što se sve karte rasprodaju u roku od 2 dana. Kada sam stigao u Japan svi su mi rekli da sam zakasnio sa nabavkom karti i da nema šansi da ugrabim bar jednu. Međutim, drugovi iz ekipe su uspeli da nabave par karata pa su pozvali mene da idem sa njima. Na kraju godine sam uspeo da odem četiri puta na prelep Mazda zoom zoom stadion i prvi put u životu, uživo odgledam profesionalu utakmicu bejzbola.

Pre odlaska u Japan sam mislio da je godinu dana dug period, što je tačno, ali nikada nisam mogao da poverujem da će cela godina proći toliko brzo. Imao sam osećaj da sam bio ne više od jednog meseca. Sada kada sam se vratio u Srbiju razmišljam kako bih mogao da implementiram sve što sam naučio za tih dugih, ali brzih godinu dana. Jedna od većih prepreka na koje sam naišao po povratku je nezainteresovanost dece za ovaj, jako interesantan, sport. Prva stvar na kojoj planiram da poradim je osvešćivanje da bejzbol, kao sport, postoji i kod nas, a zatim i na omasovljivanju ovog sporta. Takođe jedna od velikih želja mi je da ostvarimo još bolju vezu između Japana i Srbije putem bejzbola.

Žao mi je što ne mogu sve detalje i doživljaje da prenesem u ovom kratkom tekstu, ali se nadam da je moja priča inspirisala nekoga da, ako ništa drugo, bar pogleda par utakmica na internetu i uključi se u ovaj izuzeztan sport, koji tek počinje da se širi u Srbiji.

 

Read 138 times Last modified on Wednesday, 15 January 2020 14:39

Leave a comment

Make sure you enter all the required information, indicated by an asterisk (*). HTML code is not allowed.